Заборављено српско племе у Њемачкој: Чувари древне Бијеле Србије
Упознајте народ у покрајинама Саксоније и Бранденбурга који и данас говори својим језиком, чува исте обичаје и поноси се војводом Штурмом који је пруску каријеру замијенио одбраном Србије.
У срцу савремене Њемачке, на просторима покрајина Саксоније и Бранденбурга, већ вјековима опстаје народ који за себе каже да је „најрођенија браћа” балканских Срба. Лужички Срби, или Сјеверни Срби, представљају живи споменик словенске историје на простору који је од касне антике познат као Лужица или Sorbenland – земља Срба.
Извор фотографије: printscreen
Постоје двије кључне теорије о њиховом поријеклу. Прва указује на досељавање из заједничке словенске постојбине између Русије и Украјине, док друга сугерише да је управо Лужица прапостојбина свих Срба. Ову тезу поткрепљује и византијски цар Константин Порфирогенит у 10. вијеку, наводећи да балкански Срби потичу из земље Бојке (Бијеле Србије), која се граничила са Франачком. Кроз генерације се са тугом препричава легенда о два сина моћног кнеза Дервана, првог историјски поменутог српског владара (Dux gente Surborum, 631. година). Након очеве смрти, браћа су подијелила народ: један је остао у Полабљу, док је други повео дио Срба далеко на југ, насељавајући просторе Требиња, Захумља и Зетске долине, полажући темеље будуће српске државе на Балкану.
Извор фотографије: printscreen
Иако су данас препознатљиви као мирољубив и вриједан народ, Лужички Срби имају дубоко укоријењену војничку традицију граничара који су вјековима бранили словенски свијет. Најсвјетлији и најневјероватнији примјер те ратничке части је живот и дјело Павла Јуришића Штурма. Рођен као Pawoł Eugen Sturm у Горњој Лужици, завршио је војну академију у Вроцлаву и као официр пруске војске учествовао у француско-пруском рату. Међутим, када је 1876. године Србија објавила рат Турској, у Штурму је прорадио ген предака. Напустио је сигурну каријеру у моћној Пруској и дошао у Београд да помогне браћи. Његова прича је јединствена у историји: Из велике љубави према српском народу, своје лужичко презиме Штурм (што на њемачком значи „олуја” или „јуриш”) превео је на српски – Јуришић. Примио је православље, узео за славу Светог Саву и говорио како је Србија његова једина домовина. Када су га пријатељи и колеге из Пруске питали зашто је напустио сигурну каријеру и отишао у малу Србију, Штурм је одговорио реченицом која је остала записана као завет: „Ја сам Србином рођен и Србином ћу умрети. Моја крв је иста као и крв ових људи који се боре за слободу, и нема веће части него сабљу своју ставити у службу свог рода.“
Извор фотографије: printscreen
Био је лични ађутант краља Петра I и командант легендарне Треће армије. Његова храброст у Кумановској бици, а потом непоколебљивост у одбрани положаја на Дрини током Церске и Колубарске битке, донијели су му бесмртну славу. Чак и у најтежим тренуцима повлачења преко Албаније, Штурм је одржао дисциплину и морал својих трупа, спајајући сурову пруску војничку школу са неуништивом српском душом. Остао је упамћен као официр који никада није одступио без наређења, сматрајући да је сабља коју носи залог части његових лужичких и балканских предака.
Народ је географски и културно подијељен у двије групе: Горњи Срби: Живе у околини Будишина (Bautzen), пријестонице Лужице. Говоре језиком сличнијим српском, већином су католици и чувају архаичне навике брдског становништва. Доњи Срби: Насељавају равничарски Кочебуз (Cottbus). Већином су протестанти, а њихова свакодневица везана је за Шпревалд – област испресецану стотинама водених канала гдје се пошта и намирнице и данас превозе чамцима, налик на „српску Венецију”. Најснажнији доказ опстанка су њихови обичаји. Најпрепознатљивије је Васкршње јахање (Osterreiten), када стотине коњаника у свечаним фраковима и цилиндрима пролазе кроз села јављајући вијест о васкрсењу, што је јавна демонстрација вјере и националног поноса. Посебно мјесто заузима умјетност украшавања писаница. Лужички Срби користе пчелињи восак и гушчије перо за израду сложених мотива на јајима. Ови мотиви, попут троуглова који симболизују породицу или кругова за сунце, готово су идентични старим орнаментима на балканским народним ношњама. Њихова женска ношња, са карактеристичним везом и бијелим марамама, неодољиво подсјећа на шумадијски или крајишки етнос. Иако су вјековима били под великим притиском асимилације, сачували су своја презимена (Новак, Кубаш, Симон, Смолер) и језик у којем су кључне ријечи за живот – мајка, брат, хљеб, вода, рука – остале идентичне као код балканских Срба. Данас, организација „Домовина” (основана 1912. године) стоји као посљедња тврђава која штити право овог народа да се и у срцу Њемачке зове својим именом. Посјета Лужици данас није само туристички излет, већ сусрет са „заборављеним рођацима” који и даље, упркос свему, чувају пламен древне српске историје на сјеверу Европе.