СВЕТИ САВА – СРПСКИ ПОСРЕДНИК ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ
Не укорјевај зле, да не омрзну тебе. Кори премудрог, и завољеће те. Укажи премудром на кривицу, и мудрији биће, а поуку праведнику, и наставиће да је прима.
Сваког 27. јануара у години широм свих простора на којима живе Срби прославља се Свети Сава Српски – Савиндан. Све школе у Републици Србији, Републици Српској, у неким дијеловима Црне Горе и у другим државама са српским становништвом на свечан начин се обиљежава помен на првог српског архиепископа. Приређују се приредбе, музичке изведбе, дјеца у црквама и школама рецитују пјесме посвећене Светоме Сави, док родитељи, учитељи и наставници прате рецитовања своје дјеце и ђака. За дјецу је ово радостан дан, другачији од других, свечарски, када се говори о највећој личности српског народа – Светом Сави. Ово је школска слава, јер је Свети Сава „српски просветитељ“, који је оснивао „прве школе“ и подучавао свој народ. Наука ће изјавити да све наведено не одговора у потпуности историјској истини, јер тада нису постојале школе и начин учења у данашњем облику, али треба да кажемо да је суштина тачна, и да савременим језиком схватања ствари то и није погрешно. За дјецу је битно да разумију ко је личност чији се лик налази у просторијама у којима проводе добар дио свог дјетињства. Међутим, каква је ситуација ван школских дворишта?
Ван школских просторија, у црквама се служи Света литургија. Медији посвете неколико минута свог програма да се нешто каже о Светоме Сави, углавном између разних тема и најчешће проблема који оптерећују савременог човјека. Људи из академског свијета, одакле и ја долазим, кажу понеку ријеч о нашем светитељу, ако су позвани да разговарају или уколико сами одлуче да напишу неки чланак. Иако постоји много радова, чланака и бесједа посвећених Светоме Сави, заиста је тешко обухватити све елементе његове дјелатности и утицаја који је оставио на све сфере живота. Свети Сава је био игуман, први српски архиепископ, књижевник, утемељитељ монашког живота, кодификатор првог српског правног споменика – Законоправила, дипломата, оснивач првих српских болница, ктитор, велики путник. Због тога увијек причамо о значају стицања аутокефалности Српске цркве, увођења грчко – римског права кроз превођење и тумачење Законоправила, оснивање Хиландара, осликавање Студенице и Жиче, мирење завађене браће над очевим светим моштима, оснивање првих болница у Хиландару и Студеници, састављању житија и службе Светог Симеона, крунисање брата на краљевство и помагање да се очува српска држава и још много шта што овдје може да се дода. Да ли смо овима све рекли, односно, да ли се ту налази суштина његовог лика и дјела?
Посматрајући, слушајућу и читајући многе изјаве о Светоме Сави свих ових година, и често учествујући у истим разговорима о српском светитељу, чини ми се да ријетко споменемо самог Господа Исуса Христа у њима. Нисам позван да о овоме говорим, али ме понукала и убиједила проповијед свештеника на јутрошњој литургији у цркви Свете Тројице у Бањој Луци, који је поновио да говорити о Светом Сави значи говорити и о самом Христу Богочовјеку. Сматрам да би и сам Сава то желио, јер је цијели његов живот био посвећен управо служењу Христу. То је био млади Растко, који је напустио дом својих родитеља и примио монашки постриг, и тиме испунио Христове ријечи из јеванђеља „Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст мој и за мном иде“ (Мт. 16:24), односно „Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш блага на Небу; па хајде за мном“ (Мт. 19: 21). Владарев син који је напустио овај свијет и замонашио се, изабрао „да се подвизава, да иде уским и тесним путем“, чији су примјер слиједили његов отац и мајка, дакле владар и владарка, и касније његов брат, првовјенчани српски краљ који је примио монашки постриг пред крај свог живота. Све ово не значи да о Сави на овај начин треба говорити само у цркви, јер смо већ навели његов значај и за саму српску државност, али не треба губити из вида контекст у којем је живио и ка чему је Сава стремио. Ово је битно из разлога што је Свети Сава у прошлом вијеку, у социјалистичкој Југославији, означен као један од просветитеља (посебно посматран у модерном значењу те ријечи) или учитеља, који је у том смислу заслужан само за „оснивање првих школа“. Поново да кажем, то је битно да дјеца спомињу, али Сава је заиста ударио темеље српске црквености и државности, духовности и законитости, православности и јединства. Због тога је потребно да се разумије да Он није „само“ школска слава и није „само“ просветитељ, већ заиста кључна личност која је створила српску аутокефалност и самодржавност, и дала српској историји смисао, правац и мисију. Само са данашњим схватањем његове улоге у нашој историји Сава је импозантна личност, али поновним истицањем Саве у потпуном облику његовог живота и дјеловања за свој народ у Христу, добијамо Његов цјеловит и свеукупан лик пред собом. Сава је заиста кључ ја наше унутрашње (само)разумијевање, затим кључ за наш однос за спољашњим свијетом. Иако нисам дорастао да о Светом Сави говорим на овај начин, јер нисам свештено лице, ипак сам сматрао за своју обавезу да напишем и на овај начин изразим своје мисли за боље разумијевање Његове личности и нас самих.
Срећан нам Савиндан!