Шта је Србин без процеса?
Шта би нам данас поручили преци? Вук Југовић у завјетопису оживљава глас ђенерала и подсјећа зашто је Република Српска наша највећа побједа.
ФОТО: authoritas.rs
Није никада било лако. Немој да те уче друкче. Када кажу да јесте и да је цвеће цветало, а ти их питај за плодове, па ако су ти плодови иловачом прекривени и крст над њима лебди тако укопан, онда за цвеће даље и не питај.
То што су мене рехабилитовали 2016. може се из угла појединца тумачити и као касно. Из угла српског народа, болно и истинито, из угла оних од којих сам, са својом војском бранио нејач српску, и њихове деце, то може бити неприхватљиво, док се за моје идеолошке противнике, нахрањених трбуха тек у окупираној земљи и њихову децу, то чини као пораз. Зато су они други и они последњи, најгласнији противници једне правно јасне ствари. Процес који је монтиран, не може се никако другачије посматрати када му време посматрања дође, до као такав. То је, једно поглавље у историји векова једнога народа.
Каже наш народ, да време гради по котару куле.
Време гради-време разграђује.
Пак, поглавље које носи наду у сваку његову судбину, носи име најлепше. Српска.
Као каква жаока у очима заслепљених, као мелем на катаракти душе српске. Српска.
Ја, нисам никада био републиканац, па ми то дође мало и апстрактно, али и не очекујем да се у земљи која ни гроба ми не зна, круна чује, али се радујем што се свагда види. Србин је без круне, као јуне пуштено у кланицу. А без Српске, само још један син народа и народности, који се занесен туђим, у гољу претвара. Србин без Српске, то је Косово без Метохије. Само податак, без силе духовне. Само један у низу синова европских, чији се пут свршава у сећању туђем, јер је своје подао за много мање од 30 сребрњака.
Синови моји, и ја бих да сам био, и не само ја, но и Арсен са којим сам ратовао, и Петар краљ и Александар, ма и Радомир Путник и велики војвода Живојин Мишић, све вам писма из далеке земље Низоземске слали. И чула се не би. И читала би се у тишини, чак и сада када вам то нико не брани. И нико не захтева да чините у тишини. Али, ја и јесам био. Много пре него се она тако дивно назвала. Док се бановином звала. Ја сам по њој шетао, последњи пут слободан. Некада, у тим тешким временима, док се обруч стезао око нас, најпре у нашим срцима, док су нам аорте биле набрекле од туге и муке, и груди се наше скупљале у прашини наше земље, тако да једва која честица ваздуха зађе у њих, једна честица наде… једна честица Српске…
ФОТО: илустрација
И данас, гледам кроза њу и дишем кроза њу. Велика је и највећа душа Србина из земље босанске. И огроман… Метохијски је бол Србина из земље Херцегове. Та душа и тај бол, када се споје, ропац је то. Али и слава. Ров је, али и симбол. Заборав, да. И заборав, али и сећање. У беспримерном страдању на тлу Европе, то је победа душе окружене безумљем. Туђинима! И браћом… Зато је тај бол већи од сваког. И та жртва, болнија од сваке. И тај помен, тежи но иједан други. Али не и мањи од иједног. Крст носити, вама је суђено. Па крст понесе и Архиђакон Стефан.
Ах. Колико је дивно видети да се светац издигао међу Србе поново. Не само приказом на застави, као круна. Но се Светац ваистину издигао изнад круне и народа. О, крвава земљо… туго мајки и сестара јужнословенских… Црна хаљино и бисеру који као мало који уме засијати.
Велики су синови изашли из земље ове. Као шуме које је прекривају, они су свој народ од киша скривали испод својих крошњи. Крошњом су га од жеге чували, јер су у огњу њеном и крилу њеном рођени као деца и одрасли као људи.
Ја сам, ето, опет кажем, рехабилитован, има десет година а десет се чекало. Мртвоме се човеку не може нико извинити, нити то очекујем. Ја живима пишем, не тражећи извињење. Шта има ко да се извињава једном српском официру и победнику једног светског рата, па још и на све то, ако је само неки похлепни наследник? Нема. Нити ме то интересује. Кажем, ја њему и не пишем ова замишљена писма из Низоземске. Али, замишљена, само зато што ми живот не даде да чујем како се изговара то предивно-Српска.
Данас, ето, дошли смо некако и до данас. Труну ти генерали драга моја Српска. Од поручених, они би да будеш изручена. Од неуких, ненаучена. Од гадних и неваспитаних, они би да те учине гадном, јер су себи сами гадни. Не ма који, но они једни и једини који мене осудише, јер сам ја ти пре тебе. Јер си ти, све што сам ја хтео бити у тој мемли на коју је задурала револуција донешена на совјетским топовима и тенковима, тај шкарт једне мисли нељудске на бајонетима им, тај поган страха који те није дао свету, пола века од како су мене осудили у представи за себе справљеној.
Има ли шта светосавскије и да више на Жичу сличи међу свиме земаљским, о Републико Српска?
Границо безграничног, твоја је свака влас ка небесима уперена, ти, која си давно претке Његошеве дала Црној Гори и свом српском свету.
Ти, која си Мехмед Пашу и брата му Макарија дала своме Космету и највећој небеској земљи српској, Пећкој патријаршији, чије се границе у угарској земљи виде, ти која си Острогу дала, из кршне ти земље Херцегове, великога Василија, Стојана нашег, чудотворца!
Ти, земљо Кулина Бана и круном Немањића краља Српског и босанског Твртка, земљо гусала Филипа Вишњића и тврдога јунака Пера Тунгуза, постала си земљом и Споменка Гостића, ништа мање, но што је Требиње у теби великога песника. Али и Авда Карабеговића земља.
Ја сам, у теби пронашао последње уточиште, пре него су исти они који тебе разапињу данас вођени матрицом којом су им вођени стари, одлучили да ми не дају место починка. Но, мени то и не треба, као што теби никада неће требати прекор рода твога ни виша ни мање од прекора рода одрођеног. Рече један велики домаћин твој, са твоје стране гледано, прекодринац, Атанасије Јевтић: Јесу буре, јесу вихорови, али нисмо сламке!
И јесу. И нисмо. Победо српска.
Нек чују племена што истина им мрска
Вечна ти слава Републико Српска!