Сретење је вековни позив на сусрет са Богом, братом и собом
Да ли знате да реч ''срећа'' вуче корен из речи ''сретање''? Откријте зашто Сретење није само црвено слово у календару, већ подсетник на разлику између пролазног задовољства и дубоке радости сусрета са Богом и ближњима кроз векове наше историје.
Често радовање, задовољство и срећу савремени свет поистовећује, стога у свакодневици умемо да ове термине непажљиво користимо у истом контексту и значењу. Ради жеље да искажемо своје усхићење или еуфорију, често можемо рећи “срећан сам”, а притом не схватајући да смо заправо “задовољни”. И вероватно читалац већ мисли да је погрешио и текст и сајт мислећи да ће се упознати са Сретењем као једним од највећих Хришћанских празника и значајним световним датумом у историји Србије, али замолићемо за мало стрпљења. Корен самог имена празника јесте “сретање”, реч која означава радост сусрета две особе. Која означава поглед очи у очи, осећај топлине гласа и радости загљаја. Стога, српски језик који је семантички доста дубљи него што нас савремени површни живот и допушта да сатледамо, и рећ “Срећу” повезује и преображава из речи “сретање”. За разлику од задовољства, које означава стање чулне насладе спољним надражајем, реч срећа означава много дубљи и истанчајанији осећај. Осећај радости, љубави и пуноте сретање, сусрета, неговања заједнице и општења међу људима.
ФОТО: mala-skola.com
Историја нашег народа јесте историја сретања, сусрета и сабрања. Свети Сава се још почетком 13. века сусрео са Светогорским монасима, и из осећаја радости заједнице отишао у манастир. Вративши се у Србију, прогласивши у Жичи аутокефалност Српске архиепископије, Свети Сава се сусрео с народом, успоставио заветну заједницу. Али око чега, и где? Као што се Симеон Богопримац, као старац и свештеник у храму сусрео са младенцом Христом, тако се и остарели и уморни српски народ сусрео с младенцом Савом. Долазак и улазак Спаситеља у храм као бебе, означава почетак укидања ропства закона и страха, а успоставља заједницу љубави и среће. Тако је и сусрет младенца Саве, у Цркви, у Жичи, са спрским народом, и са Христом кроз Свету Литургију успоставио и нову заједницу коју српски народ чува већ 800 година.
ФОТО: pecat.co.rs
Шест векова касније, остарели српски народ, уморан од ропство, блатњавог лица, руку пуних жуљева и тела пуног рата, сусреће се у хладној шумадијској јарузи. На Сретење, 1804. срећу се Срби са собом, са Карађорђем, са прота Атанасијем, а “где су двојица или тројица сабрана (окупљена) у Исусово име, ту је и Он међу њима” Мт. 18,20. Целивајући крст, учествујући у Светој Евхаристији, приносећи бескрвну жртву Богу, сусретајући се на Сретење, српски народ је опет испунио завет и опстао. А данас, да ли смо ми народ Среће или задовољства? Да ли смо ми народ радости сусрета с ближњем, или смо робови задовољства нижим стварима од нас? Да ли смо народ који може да остави задовољство, да бисмо помогли другоме, и били срећни наког Сретења са братом у невољи, или нам је лакше да се затворимо у четири зида уживајући у кокцама, филму, лакој заради и својој удобности? Да ли смо народ који се Среће у храму недељном на Литургији са Христом и са својом браћом у Христу, или смо народ задовољства алкохолом и недељног јутарњег мамурлука који испираном задовољством никотином и лењошћу? Нека би нам Господ Бог дао да се опет, на Сретење, од народа задовољства и самоугађања вратимо у оквире народа среће ради Сретања са Христом, са Црквом и са нашом браћом и сестрама, амин!