Хоћу твоје, али нећу тебе

Најчешће ми се свиди што је попут мене, слично је и обучен.. Мислим на текстил али и на смер у коме се обучавамо..

Ипак, усмерење једних на друге је изворна тежња да добијемо оно што немамо, а дамо оно што је преостало.. Није то позитивна нула..

Сад први пут пишем поред свог детета, па још више водим рачуна да га нека реч не узбуди, већ одржи у стању будности.. Да широм отворене очи не буду знак страха, већ појачане пажње..

Једино тако неће бити сложен у прву слагалицу која му се наметне, већ бити тај који усложњава одабрани мозаик истине..

Истост није исто што истоветност..

’’Превише је он мени нешто усхићен’’.. ’’Она је превише учтива’’.. ’’Боље би ишла смоква, уместо крушке’’..

Коме, због чега?

’’Пустите децу мени јер је таквих Царство Небеско’’..

ФОТО: pinterest.com

Коју децу? Какву тачно децу? Плаву, црну, више или мање васпитану или несташну? Коју тачно?

И ако Најтачнији не тражи прецизност, у шта ми онда тачно циљамо..

Ако смо се слично обукли, то не значи да су неки рукави предугачки већ да су нечије руке другачије – не бих се усудио да их одредим као краће..

Деси се тако, да нам засмета то што наш ближњи пречесто користи неке побожне термине, чак и за нас који смо често у цркви..

’’Помаже Бог’’ ’’Браћо и сестре’’

и сличне речи које осећа као део себе тј. наш ближњи је у њима јер су га оне ослободиле..

А и некако ми то знамо кад тачно треба рећи и са коликом скрушенушћу – опет, према коме..

Можда мало да се смириш, да поведеш рачуна да некога не узбудиш – најчешће онога ко диже узбуну на све што не разуме и преступом проглашава све што одступа од његовог искуства..

Знајте, такав већ има фиоку за тебе, ма како му се обратио јер зна где си недељом ујутру..

’’Хелоу’’.. ’’Хај’’..

Потребна ми је твоја помоћ, не умем то што ти умеш али не бих да причам о томе, о чему ти волиш да причаш..

И сетим се.. Хоћу твоје али нећу тебе..

Мерећи друге заправо премеравам ковчег сопствености..

Тужни човече, колико мојој саврешној дужини и идеално упегланом оделу, којом прекривам аномалије љуштуре, фали оно основно..

А то је Мера онога који никад није мерио, нити било кога премеравао..

ФОТО: pinterest.com

И тако сам, држећи маказа и прекрајајући одело према последњој моди, нехотице изрезао душу на фронцле..

А био сам сигуран, у свој стил и потврвде добро уклопљених људи..

Једино што уклопљеност није исто што и утврђеност..

И најбоље уклопљену калдрму, која је годинама гажена, лако изваде и замене..

Али не и утврђеног човека јер му корен не мора бити нужно ту где се и задесио..

Човек престане да помера друге, оног момента кад пожели да изистинкси измести себе..

Деси се тако и да се задесимо у заједници измештених људи, где готово свако тежи самосавладавању и измештању на веће разине..

Чак и ту, деси се да пожелимо да некога преместимо јер сматрамо да је бити такав у реду али да сличнима код нас нема места..

Чак немамо ни интерес..

И свако може да постави себи питање због чега помаже..

Помажем због? Помаже зБог..

Нисмо се изгледа довољно или на право место изместили, управо то нас може навести на помисао – да било кога из заједнице треба преместити тј. да му таквоме ту није место..

Помажем због? Помаже зБог..

Е моји ми..

Хоћу мајстора али не и то што мајстор живи.. Хоћу вештину али не и човека који (се том) вештини служи..

Хоћу твоје али нећу тебе..

Хоћу божанско али нећу Бога..