Да те мрзе, а да те цитирају
У овом Завјетопису износи се начин на који дио бошњачке јавности и аутора користи личности и изворе из српске историје, час их демонизујући, час присвајајући, како би поткријепили сопствене националне наративе. Кроз примјере Гарашанина, Ћосића и Његоша показује се како се историјски извори често ваде из контекста и користе селективно, у складу са тренутним идеолошким потребама.
Као свака млада нација, тако и Бошњаци (раније Муслимани), у националном заносу промовишу свој нови идентитет. Један од највидљивијих и приступачнијих канала за ту работу, јесу свемоћне друштвене мреже. На десетине група и канала, те бар стотине, ако не и хиљаде личних профила, каче објаве о историји и култури Бошњака. Као и свака млада нација, и код Бошњака мијешају се стварни подаци, догађаји и личности из бошњачке историје, али има и оних измаштаних који нпр. виде Бошњаке као насљеднике старих Илира. Али, ту бољку су прошле скоро све савремене нације, тако да то у овом случају није нешто што би вриједило истицати.
ФОТО: srbiubih.com
Оно што треба истакнути, јесте присвајање туђег културно-историјског насљеђа од стране многих бошњачких аутора, било да су школовани историчари или публицисти. Ипак, то није тема овог текста, тако да ћемо само побројати неколико примјера тог присвајања туђе баштине. Присваја се српска ћирилица, српски језик, личности из српске историје као нпр. бан Кулин, краљ Стефан Твртко I Котроманић, херцег од Светога Саве Стефан Вукчић Косача, затим надгробни споменици у историографији познати као стећци итд.
Једна од одлика нације, јесте да њени припадници себе сматрају дијелом исте цјелине која се разликује од оних других, туђих, било комшија или удаљених нација. Значајан дио бошњачких интелектуалаца и националних институција, хомогенизацију своје нације учвршћују и ширењем антипатије, а у неким случајевима и отвореног презира, према Србима као народу или према личностима из српске даље или скорије прошлости. Можемо се сложити, да је таквом односу добрим дијелом кумовала крвава историја становништва бивше Југославије, које се међусобно сукобљавало бар у посљедњих 500 година, а посебно у 20. вијеку. У тим сукобима, сваки од три главна југословенска народа (Срби, Хрвати и Бошњаци), имају своје жртве и своје злочинце.
Што се тиче друштвених мрежа, на њима најчешће нема објективне дискусије и вриједи крилатица: чији профил његова и истина. Можемо се и са тим сложити и не улазити у неку расправу о исправности таквог односа према историји на друштвеним мрежама. Оно на шта желимо да укажемо, посматрајући расправе на друштвеним мрежама, јесте један феномен када су у питању припадници бошњачког народа и оно што они каче и промовишу преко интернета. Наиме, можемо примјетити случај, да многи Бошњаци на друштвене мреже каче текстове који демонизују одређене личности из српске историје, као што су Илија Гарашанин, Добрица Ћосић и Петар II Петровић Његош.
ФОТО: илустрација
Са друге стране, исте личности се користе преко друштвених мрежа, како би се доказала посебност данашњих Бошњака или како би се што више омаловажио српски народ, као колектив од којег се разликују Бошњаци. Тако се масовно по друштвеним мрежама качи лажни цитат из Начертанија, плана о националном уједињењу Срба којег је сачинио Илија Гарашанин по узору на сличан спис настао у крилу пољских националних радника, који су имали план обједињавања свих јужних Словена, као својеврсна противтежа Аустрији и Русији.
У поменутом спису, који за тему има уједињење свих Срба, Гарашанин је Србе ван Србије идентификовао према областима у којима су живјели. Тако су Срби у Босни све три вјере, идентификовани као Бошњаци. У то вријеме Бошњак је географски назив за становништво Босне, слично као Босанац. Из текста Начертанија се то јасно види, али данашњи бошњачки националисти, потурајући лажни цитат, који каже како „у Босни живе Бошњаци мухамеданске, Бошњаци католичке и Бошњаци наше православне вере.“ Да Гарашанин под Бошњацима мисли на Србе из Босне, говори између осталих и овај цитат из Начертанија: „Из ових основоположенија следује, да, ако би се пре овог општег соједињења Србства што особито у Босни преображавати почело, да се то преображење тако чини како би оно само служило као приуготовленије за оно опште соједињење свију Срба и провинција уједно, којим јединим начином може се рачунати на постижење оне велике цјели и оног интереса који је свима овим Србима једнак“.
Поменутим лажним цитатом настоји се доказати да је Гарашанин Бошњаке видио као посебну нацију три вјере. Тако долазимо до парадокса, да Бошњаци сматрају Гарашанина за српског националисту који је сачинио нацрт „за зло о Великој Србији“, а с друге стране исти тај „зли нацрт“, као доказ своје посебности у односу на Србе.
Са Добрицом Ћосићем ситуација је још занимљивија. Окарактерисан од Бошњака као српски националиста, злочинац, „отац српске нације“ итд., у исто вријеме је извор за омаловажавање Срба као народа и показивања Бошњацима да су они нешто другачије у односи на такве Србе. У ту сврху цитира се још један фалсификат, који се приписује Ћосићу, који је наводно написао да су Срби народ лажљиваца: „Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно…“.
Не само да се заборавља да оно што изговарају књижевни ликови, није мишљење аутора дјела у којем се налазе ти ликови, него су овдје Ћосићеве ријечи фалсификоване. Ћосић у роману „Деобе“, кроз уста измишљеног књижевног лика пише:
„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи. Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да нема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе.“
Али је зато Ћосић у својим биљешкама, тамо гдје је биљежио своје мисли, идеје и ставове, записао о младим нацијама: „Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења.“
Његош је оптужен од Бошњака да је био инспиратор геноцида над њима, иако је умро скоро 150 година прије грађанског рата у БиХ. Ипак, када треба, Његошев Горски вијенац, који се назива од стране бошњачких аутора „упуством за геноцид“, користи се за доказивање националне посебности Бошњака. Као у случају Начертанија, и Његош о Бошњацима пише по области у којој живе и чак их назива некад браћом. Другим ријечима, данашњи термин Бошњак није идентичан овом термину у прошлости. Као што данашњи Македонци, нису идентични не само античкој Македонији, него ни оној средоњовјековној византијској области под тим именом.
Такође, иако многи бошњачки аутори тврде да су Срби, још од Првог српског устанка, кренули плански у уништење Бошњака, не смета им да на друштвеним мрежама користе старе српске књиге, писане у вријеме када су Срби наводно плански радили против Бошњака муслимана. Ко год је од Срба на друштвеним мрежама, ушао у дискусију о идентитету, вјероватно се сусрео са страницама Љетописа Матице српске из 1825. године. И ту се спомињу Бошњаци као становници Босне (без Херцеговине), али се спомињу и становништво других српских области. Наведени су чак и Бугари, јер се у то вријеме у одређеним круговима сматрало да су и Бугари дио српског народа. Оно што занемарују Бошњаци када каче овај исјечак из Љетописа, јесте да су становници тих области побројани под насловом који гласи „Словено-Српско кољено“. А на страни 85 у Љетопису, јасно се каже „Срби Бошњаци“.
На страни 45 читамо да је кнез Лазар присјединио себи: Херцеговину, Рашку, Србију, Срем и Банат. Иако су ово нетачни подаци јер Лазар није владао свим овим областима, то не умањује чињеницу да се у Матици српској ове области рачунају као српске области. Такође губе из вида и остала поглавља која говоре о Русима, Пољацима итд, те и тамо има сличних подјела на основу географских подручја.
Примјера би могли још пронаћи, али ови презентовани су највише експлоатисани на друштвеним мрежама.